Category Archives: Strictly private

Odlazimo

Ne sjećam se ni kad i kako su došli po mene, niti se mogu sjetiti, možda nešto malo, onako u daljini i negdje u tami, kako sam se pozdravio od svojih, kao nešto smo plakali, možda i nismo. Prvo čega se sjećam ja, kao ja u naizgled beskrajnom redu ljudi, gomili iz koje ne prepoznajem nijedno lice, odnosno, lica i ne vidim, ne znam ni da li su to bili muški ili ženski, djeca, crni, bijeli, plavi, žuti ili zeleni. Continue reading

Da gingen wir hin

Ich erinnere mich nicht wie sie kamen um mich abzuholen, erinnere mich auch nicht, oder doch ganz leicht, irgendwo im Dunkel meiner Gedanken, wie ich mich von meinen verabschiedete, mir war so als weinten wir alle, oder aber auch nicht. Die erste klare Erinnerung war ein schier endloser Zug von Menschen, eine Masse aus der ich mich an kein Gesicht erinnern konnte, ich weiss nicht einmal ob es Männer, Frauen, Kinder, schwarz, weiss, blau, grün oder gelb waren. Was ich weiss ist, dass wir auf einem Gelände aufgereiht waren, das so aussah wie das Flughafen Tempelhof und, dass von der Linke Seite ein Flughafenbus, so einer mit Gelenk wie Ziehharmonika, wie die Havelbus Verkehrsgesellschaft die auf der Linie X1 einsetzt, auch in der Farbe ähnlich der der hvl-Busse. Ich sah wie die Leute links von einstiegen, ich erwartete im nächsten Bus dabei zu sein. Continue reading

Book challenge

Znao sam, da ću, kada me je Uroš nominovao za book challenge, nakon što napišem post o tome razmišljati još par dana. Deset knjiga sam napisao u par sekundi, bez pretjeranog vaganja i stopostotno ubijeđen da ću već za nekoliko trenutaka misliti o svim onim knjigama koje nisam postavio. Prevario sam se, ovih deset su sasvim ok, pitanje koje ostaje jeste samo, zašto baš ovih deset?

Continue reading

Dan kada sam ostario

Izgleda da sam ja jedan od rijetkih ljudi koji će se tačno sjećati datuma, za koji mogu reći, da, to je bio dan kada sam ostario. Tog dana, tačno četvrtka prije dvije sedmice, se ustvari nije desilo ništa posebno. Ustao sam rano s bolovima u ramenu. Dobro, dešava se. Nije strašno, nije prvi puta da se probudim s kojekakvim bolovima, dešavalo se i ranije, dok sam bio mlad.  Glava, zub, sinusi, leđa me već duže bole… Kako znam da sam baš taj dan ostario?

Continue reading

Pred zgradom devedes’prve

Vratili se to prohladno ljetno veče, neka bude kasno ljeto devedesetprve nas trojica s Kapije, iznijeli gitaru pred zgradu I malo tendrćemo. Kad će ti jedan:

–          Stari, da mi je sad jedan holodeck, sad bi sebi učit’o Hameta (onog čupu iz Metallica, nije onog iz Rudarske) I njegovu raju da odsviramo koji rif – reče i poče svirati nothing else matters – dojadila više ova akustika.

–          Ej holodeck, da je meni “ufatit” FS3, juče sam sa starim tri sata okreto antenu, i „ufatimo“ tako dobar zvuk, al’ slika nikakva.  Reko’, stari dobro je, idu Guns’N Roses.

–          Jesi snimio?

–          Ma jesam, al’ moze i na audio kasetu, slika nikakva, al’ onda poslije gansa, U2, pa Nirvana, kad se nisam upiš’o, onda okrenuše na nekakve crtane

–          Pa dobro – reče prvi – ne mora holodek, šta misliš, imaš na televizoru datoteku svih muzičkih spotova…

–          …svih vremena.

–          Eh… – uhvatile nas te sanjarije žestoko, tako da je od nothing else matters ovaj prvi prešao na enter sandman, k’o i to može na akustičnoj.

–          Kad bi barem sve one svoje enciklopedije mogao kako prebacit’ na kompjuter.

–          Jebote enciklopedije, šta misliš imaš datoteku svih filmova…

–          …il’ barem svih horora.

–          Još bi veći fol bio imat sve to, al’ da možeš ponijeti sa sobom, k’o kakav mali televizorčić

–          Al’ da možeš i telefonirati s tim čudom, k’o s onim satelitskim telefonima

–          E jebiga, još i radio stanicu treba?

–          Ne treba ti radio stanica kad možeš telefonirati, al’ bi zato mog’o slušat’ omladinski na svakom ćošku.

–          Dobro hajd, tranzistor imaš i danas.

–          Daj ba, ne jebi nam ćejf.

–          Jebiga, bog zna ‘đe ćemo nas trojica bit’ za dva’jst godina, ti ćeš 100% neđe biti na turneji okružen malim trebama kojima ćes se potpisivat’ na poprsje, tebe vidim na Wembleyu u finalu kupa šampiona, a ja ću prodavat’ zjale i šuplju u Skandinaviji. I tad ćemo se tako naći, putem tih malih televizorčića

U to će jedan ružni glas s trećeg sprata

–          Šta ste se raskokodakali pička vam materina, u kurac će te ić’ za dvajs godina, svi će te vi meni u vojsku dogodine. Marš kućama!