Dan kada sam ostario

Izgleda da sam ja jedan od rijetkih ljudi koji će se tačno sjećati datuma, za koji mogu reći, da, to je bio dan kada sam ostario. Tog dana, tačno četvrtka prije dvije sedmice, se ustvari nije desilo ništa posebno. Ustao sam rano s bolovima u ramenu. Dobro, dešava se. Nije strašno, nije prvi puta da se probudim s kojekakvim bolovima, dešavalo se i ranije, dok sam bio mlad.  Glava, zub, sinusi, leđa me već duže bole… Kako znam da sam baš taj dan ostario?

Kada sam došao na posao, kolege polako primjećuju bolove na grimasama moga lica, a i ruka postaje sve nepokretnija. Na pitanje šta mi je i na odgovor, ništa, malo me rame boli, kolege samo odmahuju glavom i kažu da je to normalno, a ja sam već i zaboravio da li su izgovarali ili samo mislili ono dodatno „u tim godinama“. Prvi znak – to je normalno.

U nedelju je ruka već bila skoro nepokretna, svaki pokret iz ramena je bio pokret cijelog tijela, već pri kraju smjene sam lijevom rukom morao prenositi bolnu desnu s miša na tastaturu i obratno. Razni diclofenaci nisu pomagali, topla terapija, hladna terapija – ništa. Već predveče svaki pokret je bio nemoguć, a bol postao trajan – noć će biti besana, a što je još gore, sutra valja doktoru (a, imam uz to još termin na MRI kičme, izgleda će samo ibu pomoći). Da ne smaram, dođem kod doktora, on dva puta pomjeri ruku gore dole, ja mu zamalo ne raspali šamar kad mi je dotakao rame. Uglavnom, kaže doktor, ok… Na moje šta ok, šta mi je, on reče da mi nije ništa, samo rame. Malo ćemo grijati, malo elektroterapije, injekcije direktno u rame i valjda će proći. Drugi znak – nije mi ništa, rame. Hoće to, kad imaš rame.

I tako, prođoše i injekcije i grijanje i elektroterapija i jedan dan bolovanja, prođoše i bolovi skoro skroz, samo meni ostade spoznaja da sam taj četvrtak ostario. Jedino pitanje koje ostaje jeste, šta to sad znači? Da sad legnem i čekam kraj? Ili da sad počinje „quality time“?

Vedmir Osmanović

Leave a Reply