Kusturizacija Petra Lukovića

Postoji jedna sasvim privatna stvar koju možda neko i može naslutiti, ali mnogi mi neće vjerovati,a to je da je meni izvjesni Emir Nemanja Kusturica neka vrsta lakmus papira kada mi misli krenu u pogrešnom pravcu. Bilo bi naravno deplasirano reći da je dotični bivši režiser glupan ili da je neinteligentan, tako da nije i sve sto on kaže ili napiše izraz neke kafanske gluposti. Naravno da on nije baš neki posebni “slobodomisleći” intelektualac kakvim se je umislio, ali nije ni prljavi brđanin i, da se ne lažemo, slinavi gurbet, kakvim ga voli predstavljati sarajevska čaršija. Ipak, mora se imati barem malo klikera u glavi da se snime dolly bell i otac, pa čak i underground i dom i nisu toliko loši filmovi. Svejedno, meni Emir Kusturica nekako, sad kako da kažem, s jedne strane imponira to što je uspio izhandriti sve redom koji su imali neki kontakt s njim, i bh. kulturnjake osamdesetih, Miloševiću uzeo pare za viski i jedno sjedenje na kanabeu, Francuzima folira da je neki balkanski Houellebecq, u Južnoj Americi je direktni nasljednik Che Guevare, a Tadicu i Dodiku Ivo Andrić drugi. To sad i nije neki fol za jednog prosječnog sarajevskog jalijaša i šanera (svi znamo na koju priču su se “strankinje praskale pravo” i ko je “u zaostrogu kampu svaku noć dugu jebavo”). S druge strane stoji to što se čovjek potpuno uživio u ulogu “adrićevskog izmirivaca Srba pravoslavaca i Srba muslimana”, i prilično principijelno stoji na toj strani. Njegova argumentacija u korist toga ima neku crvenu nit i teško ga je, vrlo teško tu izvesti na tanak led ili argumentovati protiv njega. Takav Kusturičin stav ima jednu dozu autentičnosti koja čovjeku može imponovati. Mozda je autentičnost pogrešan izraz, ali će morati poslužiti dok ne nađem drugi, a vi će te me, nadam se, razumiti. I sad, iz potpuno različitih razloga, ali iz skoro identičnih motiva i Petar Luković je na neki način autentičan. Ista medalja, samo druga strana. Što se mene tiče, neka to bude svijetla strana, svejedno.

Emira Kusturicu, on voli misliti, je Bosna i sarajevska čaršija odbacila u jednom momentu kada se iz jedne perspektive rušio jedan cijeli svijet, on ih se odrekao višestruko. Ultimativno se režiser odrekao svog najboljeg filma u svojoj knjizi, gdje, da ga parafraziram, kaže, da je unaprijed znao šta će se naknadno desiti dolly bell, da taj film nikada ne bi ni snimio. Na isti način je takozvana druga Srbija ili beogradski krug dvojke odbacio Petra Lukovića ili ih se je on odrekao, tako da su obojica počeli tražiti i pronašli svoje oaze u nečemu njima ustvari stranom. Emir Kusturica je svoj zamišljeni spokoj pronašao u nekom mitskom “k’o fol” neetničkom srpskom nacionalizmu i pravoslavlju, a Petar Luković u neodmjerenom šlihtanju Bošnjacima.

Naravno da ne bi bilo fer ne spomenuti u ulogu Emira Kusturice i Petra Lukovića u ratovima na zapadnom Balkanu. Najjednostavnije, ali možda i najtačnije je reći jedan je isprljao svoj obraz, dok je drugi bio svjetlo na kraju tunela, ono što je mnogim ljudima koji su bili direktno pogođeni velikosrpskim nacionalizmom ulivalo malo nade, da će, ako neko i preživi, u budućnosti biti nekoga ko će im moći pogledati u oči. Neko ko ostavlja nadu.

To i nije tema ovoga teksta, ne želim reći, kada kažem kusturizacija Petra Lukovića, da je isti prešao na stranu zločina, da je postao četnik ili kakav mu se već nadimak ne želi prilijepiti u zadnje vrijeme. Ne, više mislim na neki psihološki refleks onih ljudi koji su se na bilo koji način izdigli iznad svoje sredine, bili bolji ili su htjeli biti bolji (Emir Kusturica se nesumnjivo smatra boljim multi Bosancem od svih Bosnjaka) Bosanci ili bolji Srbi nego ostali pripadnici tih grupa i na odbacivanje odgovorili identičnim psihološkim refleksom.

Akcije ljudi oko e-novina nakon “afere baner” i popratnih optužbi na njihov račun, pa sve do susreta s “the mufty”-jem uslovljene su  jednim sujetnim refleksom, nekom vrstom zavisti jer su bili zakinuti za svoj dio kolača nakon famoznog petog oktobra. Naravno ne radi se uopšte o nekom materijalnom udijelu u kolaču, mnogo više o nečemu kao zavisti zato što ih je najveći drugosrbijanski projekat svih vremena ostavio na margini, ukrali su im šansu da u stranicama buduće istorije ne piše ime Petra Lukovića, a što je još gore na istim stranicama će pisati imena njihovih bivših prijatelja, koji fakat jesu idioti, počevši od Tadića pa na dalje.

Zašto je meni Kusturica lakmus papir? Pa, eto i sebe neskromno smatram prilično autentičnim, pa ako hoćete i još neskromnije misliocem. Tokove misli i Emira Kusturice i Petra Lukovića mogu razumiti i nije me strah ni od njihovih stavova, ni od ulaska u diskusiju s njima, barem neku zamišljenu. E, kad mi misli krenu u tom pravcu, onda se sjetim posebno Emira Kusturice i pomislim, kada kreneš tim putem, onda ideš pravo u ludilo. Ono što je Petar Luković uradio u zadnjim danima  jeste upravo to da je krenuo tim putem u totalnu ogorčenost i ludilo. Šteta što čovjek nema prijatelje koji će mu pomoći da pronađe kompas.
PS. Ovaj tekst bi se komotno mogao zvati i “Oda Martini”.

 

Vedmir Osmanović

2 thoughts on “Kusturizacija Petra Lukovića

  1. momir2 says:

    Bunna
    Svaka cast na clanku
    Pozdrav
    momir2 (banirani Momir)

Leave a Reply